Miris kajsije, kazan i Dunav: Gročanin otkriva kako nastaje vrhunska domaća rakija
Na obali Dunava, u hladovini voćnjaka, zatekli smo jednog od iskusnijih gročanskih poljoprivrednika, koji godinama gaji trešnje, kajsije i šljive. Ovih dana, kaže, u njegovom domaćinstvu najviše posla ima oko kajsijevače.
„Rakija počinje u voćnjaku, a ne u kazanu. Kajsija mora da bude potpuno zrela i da ima dovoljno suve materije. Najbolje su one koje same opadnu sa stabla, ali moraju da budu zdrave, nikako trule. Obavezno vadim koštice, jer one daju gorčinu rakiji“, priča naš sagovornik.
Dodaje da se koštice ne bacaju.
„Osušimo ih, izvadimo jezgro. Stari ljudi veruju da je lekovito, pa ga mnogi čuvaju.“
Pre nego što kajsije završe u buretu, sve mora da bude besprekorno čisto.
„Sudovi moraju da budu sterilni. Nikada ih ne punim do vrha, ostavim četvrtinu praznu zbog vrenja. Nekad dodam voćni kvasac da ubrzam fermentaciju. Burad držim u hladovini i dobro zatvorena da mušice ne pokvare kljuk.“
Posle tri nedelje, kada vrenje stane i na površini se uhvati korica, dolazi trenutak koji svaki domaćin željno iščekuje – pečenje rakije.
„Najvažnije je da se kazan ne loži jako. Vatra mora da bude umerena. Prvi litar, prvenac, obavezno odvojim jer u njemu ima najviše metanola. Posle toga rakija izlazi kroz teglu sa vodom, pa ide u bakvicu. Kada pečem prepek, završavam kada rakija dođe do 19 gradi. Kada se ohladi, padne na 18 gradi, odnosno oko 40 stepeni alkohola. To je najbolja rakija – ima najlepši miris, aromu i pitkost.“
Posle odležavanja, rakija se pažljivo skladišti.
„Ako hoću da dobije lepu boju, ide u dudovo bure. Ako želim da ostane bistra, čuvam je u staklenim balonima. Plastika nikako ne dolazi u obzir, ona uništava kvalitet.“
Rakiju, kaže, peče pre svega za svoju porodicu i prijatelje.
„Retko je prodajem. Ako se i nađe koja flaša za prodaju, cena je oko deset evra po litru. Nije to skupo kada se zna koliko rada, voća i vremena treba da nastane dobra kajsijevača.“
A dok kazan polako radi svoj posao, okupljaju se rođaci i prijatelji. Na improvizovanoj vatri pored kazana obavezno se peče i sveža dunavska riba.
„To je kod nas običaj. Dok kaplje rakija, prži se tek ulovljena dunavska riba. Uz priču, smeh i miris kajsije, tako se čuva ono najlepše što Grocka ima – tradicija, domaćinstvo i druženje“, zaključuje naš sagovornik.
